Дана: 29.03.2022. године
РЕАГОВАЊЕ МИНИСТРА МИЛУНОВИЋА
Поводом клевета које је, јуче у јавности, изнио Миливој Мисирача, о мени и мом ратном путу, дужност ми је као министра, да се огласим и демантујем најгнусније лажи изречене од стране човјека који је тек 1993. године из Србије дошао у рат, иако му је као официру рођеном на овим просторима била морална и патриотска дужност и обавеза да буде уз свој народ од самог почетка ратних дејстава.
За клевету коју је злонамјерно изнио да наруши мој углед и част услиједиће и приватна тужба.
Ради објективног информисања јавности истичем да сам од 15.07.1991. године до 15.07.1992. године провео у 3. Банијском одреду, а не како Мисирача наводи до јула 1991. године.
Након тога је Банијски одред ушао у састав 11. Дубичке бригаде као 3. Пјешадисјки батаљон, а не како он наводи, „да мјесец и по дана нисмо пристајали да уђемо у састав никакве јединице“.
Нисам шетао „око кукурузане и нагазио на нашу паштету и повриједио пету“. И нисам „повреде задобио у јулу и остао на боловању до децембра 1992. године“.
Рањен сам 07.10.1992. године, задњи дан ослобађања Брода, као командир „2. чете 3. батаљона 11. Дубичке пјешадијске бригаде.
То је било тешко рањавање и како је наведено у опису догађаја цитирам:“приликом извођења интезивних борбених дејстава у нападу именовани је тешко рањен гелерима противпјешадијске мине у стопало, десно кољено и лијеву наткољеницу“.
На истом мјесту је и наша прага наишла на противтенковску мину и том приликом је рањен возач, а двојица послужилаца су нагазила на противпјешадијску мину, што говори да је цијело подручје било минирано.
Након рањавања ми се боловање и рехабилитација, у складу са законом, признају као учешће у рату, као и осталим ратним војним инвалидима.
Након рехабилитације сам, по писаном одобрењу Министарства одбране, заједно са командантом Слободаном Боројевићем, одлазио у смјене, по распореду команданта, у 3. Пјешадијски батаљон, а по повратку обављао дужности у Одсјеку Министарства одбране, као и командант Боројевић.
Демобилисан сам из 11. Дубичке бригаде 21.09.1994. године и од тада сам се налазио на ратном распореду 7450 Пале. То је Војна пошта Министарства одбране Републике Срспке, у којој су вођени сви припадници Министарства одбране.
Такође, желим да истакнем да је крајње срамна изјава „о прљавим стварима на Банији“ од стране човјека који је уживао у луксузу у Македонији или Србији у то вријеме. Банијски одред је био частан одред у саставу тадашње 10. партизаске дивизије, који је, у тешким временима 1991. године, спасио народ од планираног покоља.
О овим чињеницама саобраћајац Мисирача није могао ни да зна, јер је у 11.Дубичку бригаду дошао тек 08.08.1994. године.
Камо среће да никада није дошао у ту бригаду, јер су „захваљујући“ његовом кукавичком и неумјешном вођењу јединице, страдали моји бројни саборци, кумови и пријатељи, а да при том није остварен никакав борбени ефекат.
На коментар посланика СПС-а Максима Скоке из Гацка могу само да кажем да је исти свој патриотизам и љубав према народу и Отаџбини имао прилику да покаже у рату, али он је, у више наврата, одлазио из ратне јединице и борац је тек 4. категорије.
На свој ратни пут сам поносан, пролио сам крв за Републику Српску и вријеђају ме гнусне лажи које, због јефтине политике у јавност пласирају саобраћајац Мисирача и њему слични.
И жао ми је што, овом приликом, ситним и небитним људима, дајем ничим заслужени публицитет.
МИНИСТАР
Душко Милуновић
ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАРИЈАТ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
СЕКТОР ЗА ИНФОРМИСАЊЕ – БИРО ЗА ОДНОСЕ СА ЈАВНОШЋУ
